2026-06-01T13:28:08.379Z http://ezaposleni.singidunum.ac.rs/rest/sciNaucniRezultati/oai

ezaposleni.singidunum.ac.rs/rest/sciNaucniRezultati/oai:2:9702 2023-12-24T10:53:23Z 2

Еклисиологија дијаспоре Случај додељивања (1908) и одузимања (1922) канонског надзора православне дијаспоре грчког говорног подручја Цркви Грчке од стране Васељенске патријаршије - Η εκκλησιολογία της Διασποράς. Η περίπτωση της εκχωρήσεως (1908) και άρσεως (1922) της κανονικής εποπτείας της ελληνόφωνης Ορθόδοξης Διασποράς στην Εκκλησία της Ελλάδος από το Οικουμενικό Πατριαρχείο 2023 http://ezaposleni.singidunum.ac.rs/rest/sciNaucniRezultati/oai/record/2/9702 https://plus.cobiss.net/cobiss/sr/sr/bib/131002889 Georgios Nektarios Lois Питање јединствене канонске организације дијаспоре једно је од отворених питања које оптерећују унутрашњу организацију Православне Цркве данас. Савремена организација православне дијаспоре, посебно, у хетеродоксним или хетерорелигиозним срединама (Америка, Европа, Азија, Африка, итд.), током историјских прилика 19-20 века, изведена је на основу темељних еклисиолошких и канонских принципа и предања Православне Цркве. Наравно, дијаспора се не може разумети само у случају постојања православних досељеника у неправославним земљама, већ и њеног мисионарског присуства у овим земљама. Свака православна, национално оријентисана заједница окупља се око свог Епископа, што резултира промоцијом националних обележја, циљева и задатака. Преовладавајућа организација православне дијаспоре по националном кључу за последицу има недостатак осећаја заједништва између православних верника различитих националности, а што води ка слабљењу, па и непостојаности, јединства Православне Цркве у дијаспори. При томе очигледан је парадокс да, иако су све помесне православне цркве своју дијаспору организовале сагласно православном еклисиолошком и канонском предању, имамо евидетно неканонску орагинозовану дијаспору где у једном граду имамо више епископа различитих црквених јурисдикција. Дакле, ишло се канонским путем, а стигло се до сасвим неканонске организације дијаспоре. Наведено питање настало је с једне стране као резултат канонских права старијих и новијих православних патријаршија (Цариградске, Антиохијске, Московске и друге) на просторе ван њихових традиционалних канонских граница, а са друге стране као резултат појава феномена етнофилетизма у Цркви у 19. веку, који је осудио велики Цариградски Сабор 1872 год. са поводом Бугарске егзархије. У овом раду бавимо се само једним сегментом овог сложеног проблема, тј питањем додељивања (Томос, 1908), а потом и одузимања (Акт, 1922) канонског надзора над јелинофоном православном дијаспором аутокефалној Грчкој цркви од стране Васељенске патријаршије. Анализом текста ова два документа покушали смо ближе одредити историјске и канонске услове епохе за њихово објављивање, као и значај улоге Васељенске патријаршије у организацији свеправославне дијаспоре. article 12 65 76 1452-8908 Живопис